Plakanje

U zapadnom svetu od nas se traži i vrednuje snaga.

Snaga da ne pokažemo i ne podlegnemo emocijama.

Čak staviše, veliča se osoba koja nikada ne poklekne, koja može sve sama, koja je uvek tu za druge.

?!?!?

I tako je usled prihvaćenosti ovih vrednosti plač postao neprihvaćen.

Još jedan deo nas koji je gurnut u podrum naše duše.

Plač je divan završetak ciklusa prerade viška hormona stresa u telu.

Kada nešto izazove stres u nama, a stres je sve što nas postavlja van balansa, naše telo treba da se oslobodi hormona koji više nisu potrebni i najjednostavniji način za to je plakanje.

I da nismo postavili stigmu sramote i slabosti na taj sasvim prirodan fiziološki proces, bilo bi manje, mnogo manje zbunjenih, nesretnih, bolesnih u svetu.

Ali jesmo. I šta se sada dešava?

Sada telo zadržava, dok može, toksine dok ne dođe do pucanja po šavovima.

Kako se to manifestuje?

Manifestacija pucanja može izgledati kao napad anksioznosti, panični napad, disocijacija, tupost emocija, fizičke i mentalne bolesti.

Priroda je lepo to iskreirala za nas.

Stres je potreban da nas sačuva, posle toga ide čišćenje.

U prirodi, životinje kada izbegnu opasnost, protresu celo telo i nastave svoj život.

A mi? Mi se sakrijemo i tugujemo, plačemo sami (ako uspemo iscediti suzu) i verovatno osećamo bes jer smo "slabi".

Ja vam preporučujem, za vaše lično zdravlje i za zdravlje vaše dece i kolektiva…preispitajte ubeđenje koje vas odvaja od prirodnog procesa samoočuvanja, prirodnog balansa i zdravlja.

Ljubim vas,

Bela